AccueilPortaliFAQRechercherS'enregistrerMembresGroupesConnexion

Partagez | 
 

 Serbet e pranojne se jane te ardhur ne tokat shqiptare

Voir le sujet précédent Voir le sujet suivant Aller en bas 
AuteurMessage
Perparimi
Admin


Numri i postimeve : 13730
Registration date : 30/04/2006

MessageSujet: Serbet e pranojne se jane te ardhur ne tokat shqiptare   Dim 24 Avr - 1:50

ALBANCI — STAROSEDEOCI BALKANA I DOŠLJACI SRBI

Prethodnih dana, pomno sam iščitavao i beležio zanimljivosti iz udžbenika istorija za šesti razred osnovne škole u izdanju Zavoda za udžbenike Beograd. Autor ovog udžbenika Rade Mihaljčić iznosi neke frapantne tvrdnje. Nakon čitanja ovog udžbenika, nisam više siguran da poznajem srpsku srednjovekovnu istoriju. Može biti da samo nisam dovoljno proučavao dela albanskih i hrvatskih istoričara. Naime, u ovom udžbeniku koji se bavi istorijom srednjega veka, mogao sam da naučim da "...podela društva uvek vodi i stvaranju države koja štiti bogati, vladajući sloj"[2]. Zanimljiva opaska. Nakon što sam ovu značajnu lekciju savladao, upoznao sam se sa starosedeocima Balkana — Albancima. Nakon opisa dolaska Slovena na Balkan i sukoba sa starosedeocima autor kaže "...međutim, starosedeoci koji su živeli zajedno i čija su naselja grupisana u veće skupine nisu slovenizirani. Običaje, jezik, i druga narodna obeležja sačuvali su Albanci. Deo doseljenih Slovena primio je jezik i običaje Albanaca i stopio se s njima".[3] Zapanjen ovom konstatacijom, sasvim slučajno sam pronašao objašnjenje u prvoj proširenoj verziji istog udžbenika, u rečenici koje nema u sadašnjoj: "Albanci vode poreklo od starosedelaca na Balkanskom poluostrvu, najverovatnije Ilira, romanizovanih u manjoj meri. Sa njima su se mešali stari Grci, Sloveni i drugi narodi...". [4]

Posle ovakvog saznanja, nema smisla prigovarati Albancima na svojatanju Kosova i Metohije, srpskih manastira i kulturne baštine. Oni su ionako balkanski starosedeoci, a Srbi su uzurpatori. Čitajte deco, učite srpski đaci, svoju istoriju! Vi ste pripadnici došljaka i uzurpatori albanske zemlje i sve što doživljavate — doživljavate sa razlogom. Albanci ne uzimaju srpsku zemlju, već vraćaju svoju natrag. Eto, i to doživesmo od srpskog istoričara koji našu decu uči srednjovekovnoj istoriji. Tvrdi čovek da su Albanci potomci Ilira, i time direktno pomaže njihove osvajačke pohode i otimačinu srpske zemlje. Odavno je utvrđeno da Albanci nemaju pomorsku i ribarsku terminologiju, čime nam je nemački lingvista, akademik, prof. dr Gustav Vajgand (G. Weigand, 1860—1930) dokazao da Albanci nisu Iliri. Ovo je jedan od njegovih dvanaest čuvenih argumenata koji su prevedeni, objavljeni i prodiskutovani (pa i usvojeni) od strane svih svetskih priznatih istraživača. Štaviše, i od samih albanskih trezvenih naučnika, lingvista, istoričara i akademika, kao što su akademik, prof. dr. Eqrem Çabej (1908—1980), dr Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja i puno drugih. Bez obzira na to što je naučni svet prihvatio istinu o poreklu Albanaca, albanske vlasti, podržane od strane kvazinaučnih teorija, nastavljaju da tvrde da su poreklom Iliri. Time su preplavili svoju literaturu, počev od bukvara, koji stavljaju u ruke svojoj deci od prvog dana škole, pa sve do "naučnih" studija i disertacija. Sve to očigledno nije dovoljno pojedinim srpskim akademicima kao što je slučaj sa Radetom Mihaljčićem. Koga briga za kartu Evrope iz 814. godine na kojoj se jasno vidi srpska država na Balkanu i albanska koja se graniči sa Jermenijom i Azerbejdžanom. Moja neprosvećena malenkost, nedovoljno zaražena evrofanatizmom i regionalnim duhom saradnje i bratstva, ne može da shvati ovakvu tvrdnju u udžbeniku za šesti razred. Ukoliko ste pomislili da je to sve, varate se. Nakon toga sam proširio svoja saznanja naučivši da je "Stefan Nemanja osvojio Kosovo i krajeve severne Albanije" [5]. Naravno, pisac udžbenika je mogao reći — krajeve današnje Albanije. Ništa od toga. Ponadah se, u trenutku, da je u pitanju slučajan previd. Postoji još jedan slučajan previd, koji doduše, verovatno nije autorova greška, ali pokazuje stanje duha ljudi koji su učestvovali u pripremi ovog udžbenika za štampu. U odeljku "Istorija i legenda", srpski junaci Toplica Milan i Kosančić Ivan su, sasvim slučajno, zamenili imena, te se navodi "...njima je predanje pridodalo izmišljene, neistorijske likove kao što su Jugovići i pobratimi Miloša Obilića, Ivan Toplica i Milan Kosančić". Kao neko ko je odrastao na kosovskom zavetu i srpskim epskim pesmama, ne mogu da razumem ovakav previd (da ne govorimo o sigurnosti sa kojom autor tvrdi da su likovi izmišljeni).

Nakon svega ovoga, bio sam ubeđen da čitam delo iz albanske istoriografije. Nažalost prevario sam se. Ponadam se da će se autor ispraviti u odeljku o osmanlijskim osvajanjima, međutim: "Posle Maričke i Kosovske bitke, Turci su sve više ugrožavali albanske oblasti"[6]. Nakon toga govori o junaštvu Đorđa Kastriota Skenderbega i nijednom rečju ne napominje da je Skenderbeg poreklom bio Srbin, niti dolazak Albanaca na Balkan nakon sloma arapske Sicilije.

"MAKEDONSKI SLOVENI" I NJIHOVA NACIONALNA SAMOBITNOST

Ukoliko niste znali — vaša deca znaju.

Makedonci su stari evropski narod. Nekada su se zvali "Makedonski Sloveni" i među prvima su prihvatili ćirilicu: " ...na Balkanskom poluostrvu ćirilicu su prihvatili Srbi, Makedonski Sloveni i Bugari".[7] Međutim, kaže autor, ćirilicu su, sem Srba, Makedonaca i Bugara prihvatili i ljudi koji žive u "Bosni i primorskim krajevima jugoistočno od Splita". [8] Ko li bi ti, nepoznati ljudi, mogli biti? Da li je razumno pretpostaviti da su u pitanju bili Srbi? Ne, ne, to nipošto, bošnjački istoričari u svojim udžbenicima uče decu da u srednjem veku u Bosni nije bilo Srba. Nećemo valjda propagirati velikosrpsku politiku u udžbeniku za istoriju, nije evropski od nas da iskazujemo pretenzije na susedne i prijateljske nam države. Zato ćemo, kako bismo izgledali evropeizovano i soroševski, reći da postoje neki neidentifikovani ljudi, van granice današnje Srbije, koji su koristili ćirilicu. Ta formulacija zvuči moderno. Autor je ovaj manevar iskusno izveo, i samim tim zaslužuje nagradu "Najevropljanin". Zaslužni nosilac ovog prestižnog priznanja je i Ivica Dačić. Autor dalje govori i o patnjama i stradanju "Makedonskih Slovena". Naime, "posle sloma Bugarske, nad Makedonskim Slovenima uspostavljena je vizantijska vlast. Nova uprava izazvala je nezadovoljstvo koje je preraslo u otpor... "[9]

O patnjama "Makedonskih Slovena" govori i u odeljku o srpskim srednjovekovnim osvajanjima: " ... Od Vizantije kralj Milutin je osvojio Makedoniju, u kojoj su živeli Makedonski Sloveni..."[10]

Takođe, Dušan Silni je osvojio "veći deo albanskih krajeva"[11]. Odmah se vidi da smo lideri u regionu. Predsednik Tadić rešava hrvatsko — slovenačke sporove, a istoričar Mihaljčić razrešava veliku enigmu istorije i dnevnopolitičkih zbivanja. Srbi i Bugari su vršili pretenzije na makedonsku teritoriju terorišući makedonski narod (šta bi sa svim onim Srbima u Makedoniji koji su se tako izjašnjavali do 1945, oni su izgleda, statistička greška) a Grci bez razloga napadaju Makedonce za uzurpaciju grčkog imena i zloupotrebu istorije. Dnevnopolitička enigma. Upravo je to i suština ovog udžbenika — propaganda u službi dnevnopolitičkih zbivanja i potreba, korak napred ka "pomirenju u regionu". Naučio sam, takođe, da je Marička bitka bila katastrofa makedonske, a ne srpske države i naroda.[12] Makedonija je, kaže autor, "izgubila samostalnost".

Znači, naši preci su oslobađanjem južnih srpskih krajeva 1912 godine u stvari izvršili agresiju na makedonski narod. Bože, nisam imao predstavu da smo mi Srbi narod osvajača. Što bi rekao Brana Crnčević, "koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika".

Na ovom mestu ne mogu a da ne spomenem nekoliko reči Danka Popovića iz usta njegovog junaka Milutina: "Zauzesmo mi Kajmakčalan, sinovče. Prekrismo ga leševima. Samo konja šta je ostalo da se raspada na onim padinama... Dobro, blago ujaku, a što mi onda ljubismo zemlju?... Imadosmo li mi neka druga posla nego da po Makedoniji ginemo? Jesu li, blago ujaku, velim, jesu li ti čija je zemlja znali ranije da je njina? Ako jesu, što je ne osvajaše i oslobađaše, kako se tek sad setiše čija je?... — smeje mi se u brk... Svi oni pišu sad i govore da smo mi oteli Makedoniju kad smo prešli preko Kajmakčalana. A ja, sinovče, vidim nas kako ljubimo zemlju kad smo prešli na ovu stranu Kajmakčalana, pa mi krivo. Što je nama bilo potrebno da ljubimo zemlju Kajmakčalana pa da se Makedonci ljute na nas... Što da Makedonija bude za nas tri puta grobnica, pa da nas čak i naši školovani ljudi kajmakčalanskim avetima nazivaju i da nas podrugljivo zovu Soluncima, ko da je lako biti Solunac. Zašto se zaboravlja da je i od one šake jada što je sa Halkidikija pošla kao desetkovana srpska vojska do kraja izginulo više od polovine... Zašto da ispadnemo smešni na kraju?"[13]

ZAKLJUČAK

Svaki narod pokušava da u svojim udžbenicima "ulepša" istorijske događaje i predstavi sebe u boljem svetlu, te često pretera. Jedino je kod nas nemoguće očekivati bar minimum objektivnosti, bar minimum samopoštovanja i poštovanja istorijske istine. Kako izgleda koncepcija buduće regionalne saradnje u pogledu zajedničke istorije i činjenica u udžbenicima, najbolje možemo videti po publikaciji Soroševog Fonda za otvoreno društvo Bosne i Hercegovine "Obrazovanje u Bosni i Hercegovini — čemu učimo djecu?"[14]

Tu možemo pronaći pozitivne i negativne udžbeničke primere. Naravno, na osnovu procene Fonda. Na primer, u kritici udžbenika iz Srpskog jezika i kulture izražavanja u Istočnom Sarajevu kaže se: "Veći deo navedenih primera odnosi se na imena vezana za srpsku kulturu i istoriju, nisu prisutni primeri iz kulture i tradicije drugih konstitutivnih naroda i ne dominiraju primeri vezani za Bosnu i Hercegovinu: "Na primer: Ulica srpskih vladara, Ulica bana Lazarevića, Ulica Branka Čopića, Ulica Nemanjina, Trg slobode, Trg žrtava fašizma; Prvomajska ulica, Njegoševa ulica ...Na primer: Osnovna škola "Petar Kočić", Filozofski fakultet u Banjaluci, Narodna biblioteka Srbije, Građevinsko preduzeće "Rad", Opština Trebinje ...""[15]

Zanimljiv je komentar na pesmu Alekse Šantića: "Izbor ove Šantićeve pesme iz celokupnog pesnikovog stvaralaštva govori o svesnoj nameri autora udžbenika da kroz nastavu književnosti plasira ideološku poruku, čiji je primarni zadatak - formiranje nacionalnog bića. Pesma je, s obzirom na kontekst, politička, a budući da je nacionalno jasno određena, i patriotska:

"MOJA OTADŽBINA ...I svuda gdje je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja, moj dom i moje rođeno ognjište.""[16]

Tako izgleda naša srećna budućnost na Balkanu.

Da se vratimo na kraju udžbeniku istorije. Sem pomenutih tvrdnji, na nekoliko mesta autor daje i nepotrebne i paušalne opaske, koje su neprimerene za jedan udžbenik istorije (nezavisno od toga da li su ispravni ili ne). Tako, na primer, kaže da je papa Grgur smatrao da su "vladari dužni da mu ljube noge".

Šta bih u zaključku mogao reći o ovom udžbeniku? Lično, plašim se da uzmem u ruke udžbenik za sedmi i osmi razred osnovne škole, u kojima se govori o modernoj srpskoj istoriji. Iz svega priloženog, jasno je zaključiti u kom se pravcu kreće tumačenje istorijskih događaja. Tužno je koristiti udžbenike za decu u cilju promovisanja ideoloških poruka i dnevne politike. Nesreća je što je ovaj i ovakav udžbenik izdao Zavod za udžbenike, ustanova koja po pravilu služi upravo za odbranu đaka od plasiranja laži i poluistina i njihovom ispravnom obrazovanju. Prosto me obuzme tuga kada se setim da sam se zalagao za detaljnu proveru sadržaja udžbenika koje objavljuju privatne izdavačke kuće, kada ovako izgleda remek-delo Zavoda za udžbenike.

Imamo li prava da bilo šta očekujemo od drugih kada smo sami sebi najveći neprijatelji? Na kraju, nagradno pitanje – šta mislite, kakve će stavove o srpskoj državi i narodu imati ova deca kada porastu?

Milan Damjanac

_______________


[01] http://www.nspm.rs/polemike/samomrzitelji.html
[02] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 27
[03] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 42
[04] http://www.ihtus.us/ihtus/viewtopic.php?t=490
[05] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 86
[06] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 125
[07] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53
[08] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53
[09] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 47
[10] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 90
[11] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 92
[12] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 117
[13] Књига о Милутину, Данко Поповић, Књижевне новине, Београд, 1986, стр. 40, 41
[14] http://www.soros.org. ba/docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf
[15] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje /2009 /analiza_sadrzaja_uzbenika_ nacionalne_grupe_predmeta.pdf
[16] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf

Nova srpska politička misao | 02.07.2010.

Navigacija
[0] Indeks poruka
http://www.riznicasrpska.net/istorija/index.php?topic=90.0;wap2
Revenir en haut Aller en bas
Voir le profil de l'utilisateur http://diskutime-shqiptare.fr-bb.com
 
Serbet e pranojne se jane te ardhur ne tokat shqiptare
Voir le sujet précédent Voir le sujet suivant Revenir en haut 
Page 1 sur 1

Permission de ce forum:Vous ne pouvez pas répondre aux sujets dans ce forum
 :: politika-
Sauter vers: